Sredina oktobra 2009. godine.. jesen je u punom jeku, pravo vreme za novu avanturu. Polazak iz Novog Sada u kasnim večernjim satima. Put vozom na liniji Subotica-Bar je bio izuzetno opušten, brz i lak.. zašto? – zato što sam ga prespavao. Čak je i kašnjenje od dva sata leglo kako treba, pošto je težak dan bio ispred mene..

Konačno sam stigao oko 5 sati ujutru. Ovo je za mene prva poseta prijepoljskom kraju, koji krije pregršt prirodnih lepota. Međutim, dočekalo me je samo izuzetno hladno vreme i prazan grad. Prošetao sam se centrom, video lokalne znamenitosti (sahat kulu, crkvu i džamije). Moram da priznam da su mi džamije bile najzanimljive, verovatno zato što dolazim iz Vojvodine (pogotovo poziv na molitvu ujutru u 6 sati). Inače, grad se nalazi na ušću Mileševke u Lim i ima oko 20000 stanovnika (Srba i Bošnjaka).

Najvažniji kulturni spomenik u okolini je svakako manastir Mileševa udaljen oko 7 km od centra Prijepolja, što je bila i moja sledeća stanica. Krenuo sam (naravno) peške. Manastir je zadužbina kralja Vladislava i podignut je u XIII veku. Prva asocijacija na manastir je verovatno čuvena freska Belog Anđela, ali tu se nalazi i veoma poznata freska Svetog Save, ispod koje su počivale njegove mošti.

Nedaleko od manastira je selo Hisardžik, gde se nalazi stara džamija i tvrđava Mileševac iz XIV veka na kamenom grebenu iznad Mileševke. Nisam ih posetio, nego sam nastavio “glavnim” putem, odakle je svakako lep pogled na tvđavu. A zašto “glavni” pod navodnicima? Zato što je na mojoj karti (SFRJ) put ucrtan “u izgradnji”.. pošto nije bilo nikakve signalizacije, nastavio sam, istina veoma lošim putem do prvog tunela. Ništa mi nije bilo čudno, loših puteva ima svuda, a ako su već pravili tunel, sigurno se izlazi “negde”. Da se ne lažemo, nisam imao neki plan. Cilj mi je bio doći do Novog Pazara do uveče, nebitno na koji način.. a tek je bilo prepodne. Nastavio sam dalje, sve do tunela koji je bio probijen do pola. Međutim, odatle je kretala planinarska markirana staza. Nastavio sam da pratim stazu dok je bilo markacije, a kad je ona nestala – počeli su problemi. Puta nije bilo, signala nije bilo, nigde žive duše ili tragova civilizacije, i konačno sneg koji je bio sve dublji i dublji. Nisam se mogao izgubiti, pošto se iz kanjona ne može izaći. Spustio sam se do same reke i nastavio put kroz neprohodan teren. Napredovao sam veoma sporo.

Nekako sam došao do prvog sela Međani gde je bilo ljudi. Čovek na koga sam naišao je bio zbunjen slušajući moju priču.. samo me je uputio na pravac prema Aljinovićima koji su bili udaljeni još 4 km. Nekako sam stigao i do tamo, i stopirao do Sjenice. Čovek koji me je povezao mi je pričao kako je u Sjenici šest meseci u godini temperatura u minusu. Neverovatno! Tog dana sam i ja osetio oštru klimu Peštera, tj. srpskog Sibira.

Bilans dana je preko 20 km pređenih za 11 sati. Nažalost, fotografije su bile žrtva izuzetno tmurnog dana. Dakle za slikanje pejzaža nije dovoljno samo planiranje, naporan rad na terenu, snalaženje u prirodi, dosta vremena i para itd. nego je potrebno i puno sreće (tj. pravog svetla) za slikanje. Tako da ću verovatno sve ovo morati da ponovim. :)

Više informacija o manastiru Mileševa možete naći na portalu InsiderSerbia

(nastavak sledeće nedelje)